Postjugoslovenske autorke pišu Jugoslaviju: traganje za izgubljenom prošlošću i njegove književne posledice

Abstract

Analizirajući prozu autorki iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Srbije, u ovom se tekstu pokušava objasniti kako je uopšte moguće pričati o postjugoslovenskoj književnosti, kao i šta bi takvu književnost suštinski obeležavalo. U tekstovima ovih postjugoslovenskih autorki traganje za prošlošću je jedan od ključnih književnih prosedea. Ta je prošlost jugoslovenska prošlost. Ipak, uprkos tome što fakta svedoče da Jugoslavija jest postojala, ona je postojala u prošlosti, dakle, više ne postoji. Ambivalentnost istovremenog fikcionalnog i stvarnog postojanja Jugoslavije uspostavlja podudarnost između statusa literature (čiji je odnos prema stvarnom i fikcionalnom takođe konstitutivan) i statusa prošlosti. Ova se podudarnost dalje razvija kroz svoje melanholičke aspekte, da bi se na kraju melanholičnost prošlosti literarizovala i oblikovala kao instanca književnog teksta. Kroz ironijske, autofikcijske i metafikcijske strategije konstituiše se jedan od hronotopa postjugoslovenske književnosti – Jugoslavija kao prošlost.